Priče

Plemenitu damu iz firentinske kneževske porodice, Leticiu Sforcu, rođaci su zvali ‘’Radosna’’. Još od ranog detinjstva prirodna veselost očaravala je sve u njenoj blizini. Kao mlada dama po sopstvenom nahođenju je brinula o drugima, a potom se ta sloboda pretvorila u blagi spokoj, koji nikada nije izgubila. Staložena, brižljiva, umela je jednim pogledom da razveseli srca tužnih. Pošto je bila bogata, siromašne je obasipala poklonima. S jednakom pažnjom slušala je ispovesti odraslih kao i dečije neverovatne priče. Njena blagost je bila melem za srca drugih, a njen pogled je ulivao takvu nadu da su ljudi govorili da je bila neka vrsta proroka ili Mesije. Njena pojava zračila je toplim svetlom koje je stvaralo dan. Kada je dodirom izlečila suvu granu na kojoj su odmah ponikli pupoljci i sitno zeleno lišće, niko nije bio iznenađen. Smatrali su je tajanstvenom silom, vesnicom proleća i života. Tolika slava ispunila ju je osećanjem kao da se uvek praznuje njeno sopstveno venčanje. I kada je jednog dana nestala, bez saznanja zašto i kako, nemi i tihi portret na kom je bila naslikana pronađen je u njenoj sobi. Potom je bio izložen u maloj crkvi i čuvan kao ikona, koju su ljudi celivali kada su hteli da u sebi probude snagu nade.

Žena zvana Laura, koju je Petrarka proslavio, nikada nije postojala. Ona Laura, koja je postala opštepriznata muza, žena bez srca koja ga nikad nije ni pogledala, sigurno nema ništa sa pravom osobom koja je u njemu pobudila tako silna osećanja. U to vreme, Petrarka se mahnito posvetio ideji o ljubavi, i na javi i u snu, tako da se njegova Laura konačno i otelotvorila. Mlada dama, koja je igrala ulogu ‘’druge’’ i za koju su svi govorili da izgleda baš kao njen čuveni alter ego, jednog dana je odlučila da ne negira tu sličnost i da prihvati sudbinu dvojnice. Živela je sama u dubokoj šumi na severu Italije ili južne Francuske okružena lovorikama, kojima je on obasuo. Živela i čekala, već zaboravljena na nekoga ko bi je oslobodio iz mreže zabluda. Sigurno još uvek čeka.

Nedavno smo otkrili izvesne ostatke biblijskog grada Vavilon na jugu Palestine. Ali je njihova priča malo drugačija od one u Bibliji. Nestali grad Tehna je u X veku nove ere imao pod svojim okriljem naprednu civilizaciju, poznatu po svom sistemu učenja stranih jezika. Ali desilo se da je Tehna, koja je činila da se ljudi bolje razumeju, izgubila status koji je imala zbog pohlepe nekih svojih stanovnika. Stanovnici Tehne su hteli da dobiju što više novca od stranih studenata i odlučili su da povećaju cene smeštaja i hrane. Prva koja je došla na ovu ideju bila je kćerka jednog kirajdžije (ne znamo njeno ime), poznata po svakakvim prevarama i ogromnoj taštini. Grad je postao jako skup i studenti su prestali da dolaze u njega. Gostioničari su umirali bogati, ali usamljeni i nesrećni. Priča se da je čak i devojka iz Tehne tokom godina zaboravila svoj sopstveni jezik.

Kada je februara 1917. Nataša napustila Moskvu, bilo joj je 22 godine. Bila je mlada pevačica koja je bežala od crvenih, čije ideje nije mogla da razume. Rodila se i rasla u čuvenoj porodici; u detinjstvu je bila okružena umetnošću i uvek se držala podalje od politike. Da pobegnu- u to ju je ubedio njen suprug, bogati industrijalac. Ali nisu otišli daleko. Čim su umakli smrti, koju su smatrali sasvim izvesnom, sakrili su se kod rođaka u jednom ukrajinskom selu i obukli seljačku odeću. Tako je prošlo mnogo godina. Nataša se suviše dugo pretvarala, tako da ni sama nije bila sigurna- da li je ona nekada bila operska pevačica ili je oduvek bila seljačka kći? Tokom 1935. Dimitrij se pridružio sovjetskoj birokratiji i tako su se malo- po malo vratili starom načinu života. Više nije bilo potrebe da Nataša izigrava seljanku. Nije morala da pazi na kokoši i koze, ali je, neprimetno od drugih nastavila da seje nevidljivo žito za nevidljive kokoši iza visoke ograde svog poseda i da pazi na nevidljive koze sa psom Dorom. Nevidljive životinje bi se okupile oko ograde, koja ne postoji. U isto vreme, kada bi članovi partije bili pozvani na večeru, Nataša bi se setila kako se ponaša jedna operska dama, i iznenadila bi goste improvizovanom arijom... Ali svakog jutra je nečujno, tužnim pogledom, posmatrala svoj izmišljeni svet, koji jedino ona vidi, i niko nikada neće razumeti zašto je baš u njemu našla utočište.

Ime joj je bilo Ernestina. Mlada i skromna, često je tugovala zbog toga što postoji i molila je oprost od sveta u to ime. Bila je sluškinja od malena. Nakon dugog putovanja po Engleskoj, ponovo se vratila u svoju rodnu zemlji. U Engleskoj je radila za pijanistu koji je primetio njeno interesovanje za muziku i želeo da je nauči da svira. Pijanista se postarao da na ovaj način zapiše svoj metod ‘’kako da naučite da svirate’’ i da stvori jednostavnu muziku za svakog. Ovo putovanje je bilo pravi raj: ophodili su se prema njoj kao prema pravoj dami: imala je pravo da čita, da spava, da jede i da se šeta vrtom tokom celog poslepodneva. Možda je počela da oseća neku vrstu nežnosti prema svom dobrotvoru; možda je on počeo da oseća istu vrstu slatke naklonosti prema njoj. Mi to sa sigurnošću nećemo nikada znati. Sve što možemo reći je da je onog dana, kada se majka pijaniste vratila kući iz posete rodbini u Francuskoj, Ernestina bila otpuštena i poslata natrag u Francusku. Nekoliko nedelja potom, živela je kao ona koja je želela da bude. Otkrila je šta je sreća. Ono šta je sačuvala od izgnanstva bila je nada, i ono o čemu je često mislila, bilo je sećanje na laku Šopenovu melodiju, koju je na njenom polasku svirao neki usamljeni muzičar.