Neki su je zvali Livija, ali koje je bilo njeno pravo ime niko nije znao. Često bi zaboravila na sve, pa i na samu sebe, a priča je ta koja je sačuvala njeno ime. Sasvim slučajno je dozvolila neprijatelju da uđe u njenu crkvu. Stranac se predstavio, grad je bio osvojen i kraj je bio neizbežan. Kada su je izveli pred sud, jedino što je imala da kaže u svoju odbranu bilo je: "Mislila sam da sam mu udovoljila." Kako priča kaže, optužena devojka je uspela da pobegne iz ćelije pre no što je presuda bila izvršena. Još uvek ne znamo kako. Istog tog dana, stranac je takođe nestao iz grada. Prepustićemo to zaboravu.
PRIČE: ELODIE PINEL
Satirikone
Gospođica Elodi Pinel tvrdi da se do slika Slavka Krunića stiže preko sudbina nekolicine osoba koje su se sklonile u njegovu radionicu za vreme velikog potopa. Slavkove slike su bile jedino mesto u kojima se moglo preživeti.
Gospođica Pinel je radila kao spremačica u njegovim slikama i pažljivo kontrolisala da neprimereni sadržaji iz potopljenog sveta ne uđu u slike. Kako je vreme proticalo, a sudbine ovih neobičnih osoba postajale sve neizvesnije, slike su izgledale sve lepše i celovitije.
Kako tvrdi čuveni Aleksandrijski istoričar i mag, gospodin Pljakić, slikama je prijala što neizvesnija i zagonetnija sudbina njihovih stanara.
Gospođica Livija, vratarka u odsustvu, uspela je da pobegne iz ćelije, a zatim i od sebe.
Videli su je kineski trgovci u Kapadokiji, kako traga za ranim Slavkovim slikama, ali je zaboravila kako izgledaju.
Sudbina “Gospodara čvrstih namera”, pravnika i stručnjaka za nadgledanje regularnosti dvoboja, možda izgleda tragično, ali je olakšica što je u večnost otišao sa svojom profesijom.
Gospođica Leticija Sforca, čudesne lepote i blagog spokoja, spravljala je čudesni melem od blagosti i lepote. Umela je Leticija da suvu granu vrati u cvetanje, bila je vesnica proleća i života, ali za kratko. Niko ne zna kako je nestala, ostao je samo njen portret koga je S.K. u tajnosti naslikao.
Posebna pažnja mora se obratiti na viteza koji se rodio sa srebrnom krljušti po telu. Vešto je govorio, što je skrivalo njegov izgled, i niko nije pomišljao da bi on mogao biti riba koja govori. Sve je na njemu bilo suvo osim očiju, iz kojih je počela teći nekakva velika i poznata reka.
Gospođica Laura, ovenčana slavom i lovorikama, nije Petrarku poznavala. Nikada joj taj miris slave , koji se širio oko nje, nije bio razumljiv. Žena bez srca, koja pesnika nikada nije ni pogledala, živi u dubokoj šumi na severu Italije i čeka da je neko oslobodi iz mreže zabluda. Slava joj ne dozvoljava da se preseli u večnost, dosađuje se i verovatno još uvek čeka. Slavko Krunić je pokušao da naslika malo topline u njenim očima, ali se slikajući zaledio.
Španski moreplovac Raul Albergo tragao je za zemljom koju je nazvao Dulcinea. Plovio je po opasnim morima, i kada je bilo, i kada nije bilo vode. Naročito je voleo da vuče svoj brod po suvom, kao što deca vuku kolica. Ništa ga nije moglo sprečiti da plovi. Njegov brod se kretao kroz vreme, onako kako se druga vozila kreću prostorom.
Gospodim Triton kompozitor panično beži od devojke koju je izmislio.
Gospođa Rezonanta beži iz Moskve od crvenih, čije ideje nije mogla da razume. Beži u svoj izmišljeni svet koji jedino ona vidi, i niko nikada neće razumeti zašto baš u njemu nalazi utočište.
Gospodin Bezuhov, izuzetan čovek i učitelj, veliki sanjar, oseća veliki strah od promena i žena. Svaki put kada bi se udvarao nekoj devojci, ona bi se udavala za drugog. Jedino rešenje je, mislio je Bezuhov, da otputuje u predele ptica i da tamo sanjari o putovanju. Nekoliko dana kasnije nađen je zagledan u nulu.
Devojka mandalinog drveta, gospođica Ernestina, tuguje zbog toga što postoji, i moli svet da joj oprosti. Šetajući vrtom, uvek je čula laku Šopenovu melodiju koju je izvodio nepoznati muzičar.
Od izmišljenog života uvek je stvarnija izmišljena melodija.
Gospodin Piter Frimen, holandski doseljenik spreman da se žrtvuje za puritansku Ameriku, otkriva sveštenički poziv u četrdeset drugoj godini. Petnaest godina ranije zaljubljuje se u uličnu devojku slatkog imena: Tereza Ativelt. Devojka biva uhapšena i poslata u Novi svet, koji je bio pun evanđelista, osuđenika, siromašnih ljudi koji su pratili svoje snove.
Piter nikada nije našao Terezu. Shvatio je da ljudski život ne postoji. Svaki trenutak njegovog života postoji, ali ne i njegova zamišljena sveukupnost.
Tikalo
Beograd 2010.
~Priče~
Negde u Prusiji (istorija nije zadržala u sećanju tačno ime mesta) na kraju XIX veka, živeo je čovek od zakona, poznat pod imenom "Gospodar dobrih namera". Ovaj "gospodar" se, krajem studija prava, specijalizovao za nadgledanje i regularnost dvoboja. Kako se neki sami učine egzekutorima, "gospodar" je sebi zadao zadatak da proverava motive dvoboja, da sudi jesu li ispravni i da nadgleda sam tok borbe. Niko nikada nije znao zašto je izabrao baš ovakvu profesiju, koja pre njega nije postojala, niti ko je zapravo on. Jedan nesrećni učesnik dvoboja ( ranjen u ruku) požalio se na loše suđenje i izazvao je gospodara. Procenivši da je to valjan razlog za dvoboj, gospodar je prihvatio. Kako nije bio vičan oružju, odmah je bio usmrćen. Njegova profesija je nestala s njim.
Plemenitu damu iz firentinske kneževske porodice, Leticiu Sforcu, rođaci su zvali ‘’Radosna’’. Još od ranog detinjstva prirodna veselost očaravala je sve u njenoj blizini. Kao mlada dama po sopstvenom nahođenju je brinula o drugima, a potom se ta sloboda pretvorila u blagi spokoj, koji nikada nije izgubila. Staložena, brižljiva, umela je jednim pogledom da razveseli srca tužnih. Pošto je bila bogata, siromašne je obasipala poklonima. S jednakom pažnjom slušala je ispovesti odraslih kao i dečije neverovatne priče. Njena blagost je bila melem za srca drugih, a njen pogled je ulivao takvu nadu da su ljudi govorili da je bila neka vrsta proroka ili Mesije. Njena pojava zračila je toplim svetlom koje je stvaralo dan. Kada je dodirom izlečila suvu granu na kojoj su odmah ponikli pupoljci i sitno zeleno lišće, niko nije bio iznenađen. Smatrali su je tajanstvenom silom, vesnicom proleća i života. Tolika slava ispunila ju je osećanjem kao da se uvek praznuje njeno sopstveno venčanje. I kada je jednog dana nestala, bez saznanja zašto i kako, nemi i tihi portret na kom je bila naslikana pronađen je u njenoj sobi. Potom je bio izložen u maloj crkvi i čuvan kao ikona, koju su ljudi celivali kada su hteli da u sebi probude snagu nade.
Čudovišnost može biti majka pronalazaka: u sred srednjeg veka, oko X veka, rodio se jedan mladić, sa srebrnom krljušti po telu i bez vrata. Dugo je živeo zatočen u kući svojih roditelja. Jednoga dana primetio je srebrni odsjaj viteškog oklopa; odmah je odlučio da pobegne od kuće, da putuje po svetu i da se svima predstavi kao vitez. Putovao je od zemlje do zemlje, sakupio mnogo prijateljstava i znanja, naučio oko 20 jezika i pažljivo slušao hiljade istinitih i ne baš tako istinitih legendi.
Žena zvana Laura, koju je Petrarka proslavio, nikada nije postojala. Ona Laura, koja je postala opštepriznata muza, žena bez srca koja ga nikad nije ni pogledala, sigurno nema ništa sa pravom osobom koja je u njemu pobudila tako silna osećanja. U to vreme, Petrarka se mahnito posvetio ideji o ljubavi, i na javi i u snu, tako da se njegova Laura konačno i otelotvorila. Mlada dama, koja je igrala ulogu ‘’druge’’ i za koju su svi govorili da izgleda baš kao njen čuveni alter ego, jednog dana je odlučila da ne negira tu sličnost i da prihvati sudbinu dvojnice. Živela je sama u dubokoj šumi na severu Italije ili južne Francuske okružena lovorikama, kojima je on obasuo. Živela i čekala, već zaboravljena na nekoga ko bi je oslobodio iz mreže zabluda. Sigurno još uvek čeka.
Krajem XVII veka španski moreplovac Raul Albergo, zvani kepetan Medeni mesec, bio je nadaleko poznat po tome što je putovao južnim morima, u nadi da će pronaći sopstvenu terra incognita. Kapetan je tu zemlju zvao Dulčinea, ali pošto nikako nije uspevao da je pronađe, gnev ga je malo- po malo obuzeo i pretvorio ga od sanjara u nasilnog i ogorčenog čoveka. Lica izbrazdanog godinama a snova razbijenih, ostao je bez posade, a strast prema flaši pomutila mu je razum. Njegova jedra, sada bez kapetana, lutaju opasnim morima i mornari ponekad kažu da vide njegovu senu, kao duha, u daljini. Oni koji su videli njegov brod na mesečini, uspeli su da pročitaju na boku ime: Dulčinea. Ono za čime je kapetan tragao bilo mu je prosto pod nogama.
Nedavno smo otkrili izvesne ostatke biblijskog grada Vavilon na jugu Palestine. Ali je njihova priča malo drugačija od one u Bibliji. Nestali grad Tehna je u X veku nove ere imao pod svojim okriljem naprednu civilizaciju, poznatu po svom sistemu učenja stranih jezika. Ali desilo se da je Tehna, koja je činila da se ljudi bolje razumeju, izgubila status koji je imala zbog pohlepe nekih svojih stanovnika. Stanovnici Tehne su hteli da dobiju što više novca od stranih studenata i odlučili su da povećaju cene smeštaja i hrane. Prva koja je došla na ovu ideju bila je kćerka jednog kirajdžije (ne znamo njeno ime), poznata po svakakvim prevarama i ogromnoj taštini. Grad je postao jako skup i studenti su prestali da dolaze u njega. Gostioničari su umirali bogati, ali usamljeni i nesrećni. Priča se da je čak i devojka iz Tehne tokom godina zaboravila svoj sopstveni jezik.
Nemački kompozitor Jozef Boh, poštovalac Lorda Bajrona (sa kojim, između ostalog, nije imao ničeg zajedničkog, osim možda samoljublja), uvek je verovao da je neko drugi. Nazvao je sebe Tritonom, prema vrsti muzike od tri tona, koju je on, prema sopstvenim rečima, sam izmislio (ali do dana današnjeg nijedna kompozicija nije pronađena.) Takođe, sebe je smatrao i uspešnim zavodnikom. Napustio je rodnu Nemačku, po njemu "hladnu i oporu" i otišao u Italiju. Nastanio se u Veneciji i počeo da zavodi mladu časnu sestru iz manastira svetog Josifa. Sirota devojka nikada nije odgovorila ni na jedno pismo, ali njegova upornost je bilo dovoljna da joj uništi reputaciju. Otac devojke, strašno razgnevljen, tražio je da se zavodnik protera. Tada se Triton preselio u Toskanu, i ostatak svog života posvetio pričanju svoje ‘’herojske’’ istorije, kakvom ju je sam smatrao, stanovnicima grada i namernicima. Jednom, kada je po ko zna koji put pričao o svojim romantičnim avanturama, neka žena, iz mase onih koji su slušali, zaustavila ga je i rekla: "Znam, ja sam bila ta devojka." Dodatno sluđen ovim komentarom, kompozitor se okrenuo i pobegao glavom bez obzira. Nikada više nije ispričao svoju priču, nikome.
Kada je februara 1917. Nataša napustila Moskvu, bilo joj je 22 godine. Bila je mlada pevačica koja je bežala od crvenih, čije ideje nije mogla da razume. Rodila se i rasla u čuvenoj porodici; u detinjstvu je bila okružena umetnošću i uvek se držala podalje od politike. Da pobegnu- u to ju je ubedio njen suprug, bogati industrijalac. Ali nisu otišli daleko. Čim su umakli smrti, koju su smatrali sasvim izvesnom, sakrili su se kod rođaka u jednom ukrajinskom selu i obukli seljačku odeću. Tako je prošlo mnogo godina. Nataša se suviše dugo pretvarala, tako da ni sama nije bila sigurna- da li je ona nekada bila operska pevačica ili je oduvek bila seljačka kći? Tokom 1935. Dimitrij se pridružio sovjetskoj birokratiji i tako su se malo- po malo vratili starom načinu života. Više nije bilo potrebe da Nataša izigrava seljanku. Nije morala da pazi na kokoši i koze, ali je, neprimetno od drugih nastavila da seje nevidljivo žito za nevidljive kokoši iza visoke ograde svog poseda i da pazi na nevidljive koze sa psom Dorom. Nevidljive životinje bi se okupile oko ograde, koja ne postoji. U isto vreme, kada bi članovi partije bili pozvani na večeru, Nataša bi se setila kako se ponaša jedna operska dama, i iznenadila bi goste improvizovanom arijom... Ali svakog jutra je nečujno, tužnim pogledom, posmatrala svoj izmišljeni svet, koji jedino ona vidi, i niko nikada neće razumeti zašto je baš u njemu našla utočište.
Gospodin Bezuhov je oduvek bio izuzetan čovek. Kada je bio dete- i u školi i kod kuće, i kao odrastao- uvek je dobijao najveća priznanja. Radio je sa bezgraničnom voljom i pažnjom, i nikada se ni na koga nije ljutio i nikome nije nametao svoju volju. Ali često je ostajao sam, po strani, i sanjario. Radio je kao pošten učitelj držeći privatne časove. Ta profesija je bila jako popularna u Evropi u XVIII veku. Ali njemu je nedostajala putnička čvrstina. Promena ga je plašila, kao i žene. Nikada se nije usudio da kaže iole dvosmislenu reč devojci koju je želeo da zavede i koju bi, logično, oženio drugi. Povređen, Isak Bezuhov je za lek izabrao napuštanje rodne zemlje. Pripremio se za dug put i pošao kočijama preko brda i planina. Viđen je kako tokom puta izlazi iz kola, govoreći da bi radije nastavio pešice. Nađen je dva dana kasnije, pet kilometara dalje, sa pogledom u ništa. Sanjario je o putovanju.
Ime joj je bilo Ernestina. Mlada i skromna, često je tugovala zbog toga što postoji i molila je oprost od sveta u to ime. Bila je sluškinja od malena. Nakon dugog putovanja po Engleskoj, ponovo se vratila u svoju rodnu zemlji. U Engleskoj je radila za pijanistu koji je primetio njeno interesovanje za muziku i želeo da je nauči da svira. Pijanista se postarao da na ovaj način zapiše svoj metod ‘’kako da naučite da svirate’’ i da stvori jednostavnu muziku za svakog. Ovo putovanje je bilo pravi raj: ophodili su se prema njoj kao prema pravoj dami: imala je pravo da čita, da spava, da jede i da se šeta vrtom tokom celog poslepodneva. Možda je počela da oseća neku vrstu nežnosti prema svom dobrotvoru; možda je on počeo da oseća istu vrstu slatke naklonosti prema njoj. Mi to sa sigurnošću nećemo nikada znati. Sve što možemo reći je da je onog dana, kada se majka pijaniste vratila kući iz posete rodbini u Francuskoj, Ernestina bila otpuštena i poslata natrag u Francusku. Nekoliko nedelja potom, živela je kao ona koja je želela da bude. Otkrila je šta je sreća. Ono šta je sačuvala od izgnanstva bila je nada, i ono o čemu je često mislila, bilo je sećanje na laku Šopenovu melodiju, koju je na njenom polasku svirao neki usamljeni muzičar.
Peter Freeman discovered his religious vocation when he was already 42. Was there any other choice for Dutch immigrant, ready to give his life for the Puritan America? During the 1842. in the West, people were infected with "gold fever," but Peter was shy and lonesome young man. Fifteen years ago, he felt in love with a street girl near Amsterdam channels. The girl was arrested, imprisoned and sent to this New World, full of evangelists, convicts, poor people who followed their dreams and miserable girls just like her. When he heard what had happened, he didn’t think twice: he left his quiet life and straight away started to search for the lady of a too short night. In America, he named himself with a name that symbolizes liberty he was looking for: Freeman. The girl probably did the same, because in the city of New Amsterdam, he found no one with the sweet name Teresa Attevelt. After exhausting fifteen years of searching he decided to become a priest. Gradually he closed windows of all his hopes, except one: possible reunion with this girl, and taking her out from a misery. As a priest he listened parishioners' stories, street girls’ confessions, seeking in every girl the one he wanted to marry.